Отаџбина

488

ПОЗОРИШНА ПИСМА

карактером за који везује читаву драму. Тако би остала Јаквинта јаснија и изреченија. Но осим тога морао би нам писац изнети пред очи краља Владимира и његову околину другчије, или ако не то, а оно би морао учињено недело тако преставити како би потпуно појмили осветљивост Јаквинтину. Овако је писац у неколико брани и оправдава, али нам у исто доба ствара слику, која није више ни осветљива, него постаје дивља звер. Јер кад је увреди што је њој и усномена њеног мужа нанесена, и осветљивост која се услед тога још у већој мери појављује нобуда гадном убијству краљевом; у коју ли онда категорију спада оно још грозније дело, што га врши над краљем Доброславом који није ископао кости њенога мужа? Узмимо да је ово друго дело учинила из властољубља да је она доиста звер, која не штеди никога, и онда нема места читавом оном правдању и претходном тумачењу побуда из којих она убије краља Владимира. Кад се дакле властољубље Јаквинтино може да заборави до зверства и кад Јаквинта на послетку ипак излази као нека хнјена у људском облику, коју на послетку даве, како би нам дали задовољења, јер обична смрт не би била довољна сатисФакција, за што онда правити је на почетку бољу него што јесте, за што је правдати, и за што силом тражити и износити на видик некакве побуде и основе њезиној осветљивости и пакленим делима што их доцније извршује. А ако је хтео песник да нам је представи онако како је то почео, ако је хтео да је направи трагичном јунакињом, онда је ваљало другу, и то већу половину, драме са свим друкчије извести него што је извео писац. Једно од тога двога. Оваио пак остала је ствар нејасна и без правог еФекта, а све то на уштрб читаве драме. Г-ђа Гргурова, која је представљала Јаквинту, ублажила је у неколико својом доиста дивно и потпуно уметничком игром ову недоследност и нејасност у карактеристици краљичиној. У опште је била — нека нам се извини што то већ на овом месту примећујемо, г-ђа Гргурова тога вечера примерна од почетка па до краја, а нарочито у сцени са лобањом. Писац је, угледавши се на Шекспира, уплео у радњу неке духове који се појављују при крају, и који се могу сматрати као нека грижа савести, која узима облик духова. У овоме не треба претеривати, јер нема сумње да оваке визије и често појављивање духова кваре озбиљност и шкоде утиску. Шекспир је истина у Ричерду III извео на позорницу читаву легију духова оних особа које је Ричерд