Отаџбина

ПОЗОРИШНА ПИСМА

489

убио Они се појављују тако исто на крају драме, али у сну. То су снови Ричерда и Рнчмонда, једном објављују казну, а другом победу, за једнога су пријатне, за другога су паклени снови. То у неколико ублажује појаву духова. Ричерд спава и сања, и ми га гледамо како му се у сну приказују ужасне слике његових жртава. Илићеви духови пак излазе Јаквинти на очи, они је изненађују и пренеражују, они се по соби шећу, баш као да су дошли да је питају за јуначко здравље, она се шњима разговара, и на послетку Ј е ЈУР е све дотле, док је не дојуре до манастира где падне шака несрећном слепом Доброславу, који је удави. Ако су ови духови само за то уплетени да би Јаквинта могла побећи у манастир, онда је то излишно средство, без којега би исто тако и још боље на други начин могла доћи у манастир. У осталом ово није велика погрешка. На послетку хоћемо још да поменемо нешто што се односи чисто на Формалну страну драме. Писац би требао да се клони честих промена, које не само да уморавају читаоца и гледаоца, али и отештавају представљање нсторијских драма, које су по себи већ доста дугачке. У Јаквинтн има пет чинова. Додајмо к томе још свакоме чину по једну промену (први нема промене, ал за то има четврти три промене) то онда има у овој драми неких 10 и више промена. Када је Шекспир писао своје драме, није их морао удешавати према позоришним приликама, јер је његово позориште било врло примитивно, јер се «ве ове промене нису збивале на бини, него су биле исписане на једној таблици која је висила над бином, а на којој је стајало где се од прилике догађа оно што глумци на бини представљају. Чувени директор дворског позоришта у Бечу, Франц Дингенчештет, имао је муку док је исценовао Шекспирове драме, јер је морао један део брисати или скраћивати а по неколико промена нретварати у једну а највише две промене. Нема дакле никаквог разлога да се у томе наши гшсци угледају на Шекспира, који је у честим променама био само за то раскошан што га то није стало ни труда ни трошка. У писца има иначе врло срећних имитација, а и по нека ориђиналност сведочи за даровитост његову. Олике и сравњења, здрав живот и свеж дух који кроз провејава Илићеву драму, реалистика живота која не прелази у привијалност , природан и опет драмски језик и ванредна дакција — све су то врлине, које нам јемче да ће млади писац на пољу, на коме ради, временом дотерати далеко и престићи остале раднике } колико је он, као што нам се чини,