Отаџбина

ПОЗОРИШНА ПИСМА

491

било да је како на почетку акције Јаквинтине. Јаквинти предају лобању Бодинову. Она се у први мах ужасава лобање. Али то не траје дуго, јер то је лобања мужевљева, кога је она волела. Зар ово није појава у исто доба и страшна и лепа ? »Зар костур? Очи, уста та? ј »То љубљах ја? Је л' ово онај лик, »С поносом који мени сијаше, »Ко сунца. први умиљати зрак? «Ев' овде беху уста његова, »Овде пољубца спушас се лет ? »А сада где су? Ко их однесе? »Гле, овде беху очи његове, »Те лепе очи, иако пламени, »Из њих сам пила љубавничку сласт ! »А сад је земља све то испила. г »Тек празан пехар мени испраћа »Божански нектар источен је сав! »Је л' ово он? Да л' ово љубљах ја? »Не, не!... »Па ипак јесте! спомен жалосни, »Што после жића нама остаје ! Она се загледала у лобању, те се гледа.јући у њу сећа прошлих срећних дана, она је испуњава животом, она нам је слика каква је некада-^тледала та лобања, она прелази у усхићење хвалећи љубавничку сласт, коју је пила из очију његових само како би контраст био тим већи између прошлости и садашњости између некадашњег живота и ладпе, страшне лобање, са оним страшним шупљинама из којих зјапи црна, ладна,- немилосна смрт. Јесте дрско млади песниче, ал је и лепо. Алал ти вера! Похвалити се мора што писац згодно употребљује многобожанску митологију. Епизода у шуми, која је иначе прилично споредна, нарочито са обзиром на ток главне радње, опет је толико лепа са чисто појетске стране, да морамо и на њу обратити пажњу наших читалаца. Овде се Илићев печат залепио те се витла тамо амо по над облачним СФерама, баш као да се није никад латио водице коју пију остали смртни. Призивање Нежита изненађује својом тајанственошћу, а подсећа својом мистично-религиозном садржином Фауста, и ако је у овом случају научењакова радионица замењена шумом и ливадом. Стихови су лаки и чисто „мелодични« чини ти се да је музика: