Отаџбина

512

ВЕРЕНИЦИ

да он постаде предмет њиховим несланим лакрдијама. Није што су они сви били трезни , или иначе при себи са свим, али, право рећи , ни један није толико прекардашио, колико сиромах Ренцо ; уз то био је са села. Стадоше сад један, сад други, пецкати га глупим и грубим питањима, кривити се на њ и бенавити се. Ренцо час даваше знаке, да прима за зло, час примаше за шалу, час се не осврташе ча све те речи, па говораше нешто посве друго, час одговараше, час питаше , али вазда без смисла Срећом му је у овом бенетању ипак остало као по нагону толико памети, да није помињао ничије име, тако да ни оно не изусти, које је свакако у његовој памети најчвршће било утврђено, а то нам се нимало не би допало, да су ова устекања мењала и да су ови п <гани језици прљали оно име, спрам кога и ми осећамо нешто наклоности и поштовања.

ПЕТНАЕСТА ГЛ.АВА Видећи крчмар да лакрдији нема краја, приђе Ренцу, па молећи лепо оне остале, да га се оставе, дрмусаше га за руку и да му докаже и наговори га да иде спати. Али Ренцо отуд одуд, па се увек враћаше на име и презиме и на наредбе и на поштене људе. Ипак речи : кревет и спати, понављане на ухо Му, најпосле му уђоше у главу, оне му мало јасније показаше потребу од онога што су значиле, те за часак причинише да се као истрезни. Оно мало памети што му се поврати, у неколико му даде познати, колико је био забраздио ; од прилике као што последња батрљица од запал.ене буктиње даје видети, како су оне друге погашене. Он се прикупи . опружи руке, одупре их на сто, па покуша један и други пут да устане ; уздахну, посрну ; трећи пут поможе му крчмар и устаде. Овај га непрестано придржаваше и поможе му да се извуче између стола и клупе, онда узе у једну руку