Отаџбина

В Е Р Е II И Ц II

515

(( Ево их," рече крчмар. Па употреби све своје искуство, све своје стрпљење, сву своју вештииу и пође му за руком, да са Ренцом изравна рачун. , ( Номоз'дер ми, газда, да се један пут свучем," рече Ренцо. (( И сам већ видим, да ме сан хоће да савлада." Крчмар му по молби поможе , сувигпе , он га још нокри и рече му дурљиво „лаку иоћ," кад је Ренцо већ хркао. Онда гоњен оном привлачном силом, која каткад хоће да нас гони да посматрамо предмет срчбе, исто као и предмет љубави, и која можда није друго, него жеља да познамо оно, што на нас јако утиче, крчмар застаде да посматра госта, с којим је имао толике муке, подиже лампаду према његовом лицу, па и руку по^метну, како ће нањ светлост падати., од прилике као што пишу Психу, кад је крадом уходила, какав јој је незнани ђувегија. (( П1мокљане један !" рече у себи сиромаху спавачу; <{ сам си отишао у клопку. А сутра ћеш ми већ казати, како ти се допада. Хтео би да обиђеш свет, а не знаш, одакле се рађа сунце, па само правиш посла и себи и другоме." Помисливши, плн рекавихи тако, повуче лампаду на етрану, пође, изађе из собе и закључа врата. Горе на степеницама позва крчмарицу, којој рече , нека једну слушкињу остави код деце. а сама нека оде у кујну. „Морам сад да идем од куће због неког поганца госта, кога не знам какав ђаво мораде на моју злу срећу овамо довести." Па јој укратко каже ту непријатну ствар. Онда додаде: «Добро пази на све, а пре свега памет у главу овога злосрећнога дана. Тамо доле имамо гомилу лола , који немају мере ни у пићу, ни иначе у говору, па ће свакога врага да кажу. Доста, ако би какав безобразник...." (( 0 ! нисам ни ја мала , знам и ја, шта треба. Ја мислим, да се не може рећи, дз сам до сад...."