Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ

«Добро, добро, па пази да плаћају ; па што год бенетају за управника продовољства и за Ферера и ва декурионе и за господу пгаањолску и Француску и друге такве лудорије, чини се, као да ниси чула ; јер ако ее каже, да није тако, ђаво је готов, а ако се повлађује, може после да буде горе; а већ и ти требаш да знаш, да каткад баш они, који понајкрупније.... Доста ; кад чујеш неке речи, а ти окрени главу, па реци : ево ме! као да те ко зове на другу страну. Ја ћу гледати да се што пре вратим." Рекавши то, сиђе с њом у кујну и погледа наоколо, да види, да ли има какве важније промене, скиде с једног клина шешир и огртач , из кута једног дохвати батину, погледом једпим понови жени дата јој настављења и оде. Али још док је то чинио, већ је у себи наставио конац од беседе почете код постеље сиромаха Ренца, па и продужи успут. (( Ала је тврдоглав тај планинац !" Јер колико је Ренцо хтео да се не зна, ко је, али се то својство И само показивало у речима, у изговору, у изгледу и у кретању. (( Које с политиком, које с памећу, и добро прођох овога оваквога дана ; а мораде најпосле ти доћи, да ми квариш јаја у котарици. Зар у Милану нема других остерија, него си морао бати у моју да дођеш ? Па бар да си сам дошао ; за ноћас бих ти кроз прсте гледао, а сутра дан бих ти казао разлог. Али не ће господин, него долази у друштву, па што је још боље. са једним полицајоким капетаном !" Код сваког корака крчмар би сретао или поједине људе, или по двојицу, или чоноре, који су ишли у тихом разговору. Кад је у свом говору дотле био дошао, опази војничку извидницу, па уклонивши се, да је пропуста, посматраше је из прикрајка и настави у себи :