Отаџбина

522

В Е Р ' Е Н И Ц II

к Ја — ја сам погатен човек — ја нисам ништа учинио. иа ми је чудо..." «Тим боље за тебе , тим боље; тако ћеш се оиростити са две речи и моћи ћеш ићи својим посдом." к Махните се ви мене," рече Ренцо; „немам ја никаква иосла са судом." аДела, да свршујемо!" рече један иандур. к Хоћемо ли га збиља вући? и рече други. «Лоренцо Трамаљино!" рече бележник. „Откуда знате ви моје име, господине ?" „Чините своју дужност!" рече бележник пандурима, који одмах ставише руку на Ренца , да га из кревета извуку. (( Хеј! не дирајте поштена човека, који... -Та се знам и сам обући." ( ( А ти се облачи брзо," рече бележник. (,Ево се облачим," одговори Ренцо. И заиста стаде купити одело тамо амо разбацано по кревету, као оно на јалији остаци од разбијена брода. Па почињући облачити се, настави и даље говорити : (( Али ја не ћу да идем великом капетану. Ја не знам што ћу код њега. Кад ми се већ чини на неправди ова увреда , хоћу да ме водите Фереру. Њега знам , знам, да је поштен човек, а он има и да ми се за што захвали." а Да како , синко , да како, одвешћемо те Фереру." одговори бележник. Да су друге прилике биле, би се од срца несмејао овом искању; али није био час за смејање. Већ кад је овамо долазио, видео је на улицама неку вреву, а није се могло на чисто казати, да ли су то остатци од устанка не посве угушена , или су почетци новоме; људи долазише , куиише се , сабијаше се у гомиле , разговараше се. Он слуктијаше сада нехотице, или се бар градио да не пази на то, па му се чињаше, жагор бива све већи, Желио је дакле да оде, али је хтео још и Ренца да од-