Отаџбина

524

В Е Р Е Н 11 Ц И

без страха; јер кад они виде , ко си; а онда ја ћу казати... Пусти ти само мене... Доста; жури се синко." «А ! ви не можете... разумем," рече Ренцо и облачаше се даље, одбијајући од оебе пандуре, који су непрестано хтели да му помогоу, еда би га добили на поље. „Хоћемо ли ићи пијацом поред велике цркве?" запита затим бележника. „Куда ти је ваља ; куда је најпрече, те да тим пре будеш слободан," одговори овај, а у себи једе се , што мораде пустити да у воду падне ово тајанставно Ренцово питање , које је могло постати поводом стотинама пигања. «Ево ми паде шака један, који, то се види, ништа друго не би хтео , него да све каже , па само да има мало одушке, онако ех1;га Јгогтат, академијски, путем пријатељска разговора , могао би га човек довести до исповести, све што хоћете, а без ужета; човек готов да, се води у тамницу , а да он то и не осети; па такав човек мораде ми доћи баш у овако страшљиву часу! Ех! ту нема исхода," премишљаше дал>е напрежући уши и нагињући главу назад; к ту нема лека , него је ту опасност, да ће данасг оре бити него јуче." Што му даде повода да тако мисли, бејаше необичан жагор, који се чуо од улице, те не мога уздржати се, да не отвори прозорчић, да часком види. Виде, да су се грађани били накупили, које је извидница једна напоменула да се разилазе, па су у прве одговорили били погрдним речима, а најпосле су се разилазилп гунђајући, а што се бележнику чинило као најгори знак, то беше, да су војници били пуни учтивости. Он затвори прозор и један час остаде недоумевајући, да ли да до краја изврши свој задатак, или да остави Ренца под стражом од два пандура, па да отрчи до великога капетана и да му каже, шта је било. «Али,» одмах му паде на ум, <( рећи ће ми, да нисам ни за што, да сам кукавица и да треба да извршу-