Отаџбина

В Е Р Е Н И Ц II

525

јем налоге Дошли смо на игранку — ваља играти. Проклета ревност! проклет занат! и Ренцо је био устао; оба нратиоца стојаше поред њега. Бележник им даде миг, да га не ирисиљавају јако, па му рече: (( Лепо синко; ајде сада с нама, и И Ренцо је чуо, гледао и премишљао. Сад је био сав обучен, осим гуњчета, које држао у једној руци, а другом нреметаше џепове. (( Охо!" рече и погледа бележника врло значајно ; «овде је, господине мој, било новаца и једно писмо. п (( Ове ће се теби од првога до последњиг вратити," рече бележник, (( чим испуниш неколике Формалности. Ајдемо, ајдегло ! «А, не ћемо, не," рече Ренцо машући главом, (( то се мени не допада; ја хоћу, господине, мо^е ствари. Ја ћу одговарати за моја дела, али хоћу моје ствари." „Хоћу да ти покажем, да имам вере у теби; ево, па ајде брзо," рече бележник, маши се у недра и с уздахом иоврати Ренцу узапћене ствари. Овај меташе их где су и пре биле, па гунђаше: „Полако! Толико се мешате с лупежима, да сте слабо испекли занат. 1 ' Пандури једпа могу да стоје од нестрпељивости, али их бележник држаше очима под уздом, а међу тим у себи вели: «< 'амо да ти мени пређеш онај праг. па ћу ти већ с каматама вратити, хоћу ти платити." Докле је Ренцо навлачио гуњче и узимао шешир, бележник даде знак једном пандуру, да пође низ степене, за њим упути апсеника, онда оног другог девера, па се онда и он крену. Кад дођоше у кујну, рече Ренцо: «А где се завукао тај лепи газда ? м Вележник опет даде знак нандурима, који узеше момка један за десну руку, други за леву, па му брзо