Отаџбина

526

В Е Р Е Н И Ц И

стегоше чланкове неким сггравама, које лицемерним улепшавањем зову наруквице. А оне су биле (немило нам је што морамо да прелазимо на појединости недостојне историјске озбиљности, али тако иште јасност), биле су те наруквице уже нешто дуже од обима обичнога чланка, које је имало на оба краја два комадића дрвета, као две мале моткице. Уже се метнуло око чланка злосрећниковога, она дрвцад провукао је држалац између сређе и до-малога, па их је држао у песници, тако да кад би их закренуо, по вољи је могао стегнути уже, а тим начином не само да се лов могао осигурати, него се и непослушник какав могао мучити, на коју цељ били су чворови по ужету. Ренцо се отимаше и викаше • „Какво је то поступање ? Са поштеним човеком!" Али бележник, који је за сваку ружну ствар имао лепе речи, одговори: „Стрпи се; они чине своју дужност. Шта ћеш ? све су то Формалнооти, па ни ми не можемо с људма да поступамо, као што бисмо хтели. Да не чинимо онако, како нам се заповеда, јога бисмо горе лрошди него ти. За то стрпи се." Докле он говораше, оба пандура заврнугае дрвцад. Ренцо се утиша, као оно ватрен коњ, кад му стегну жвале, па повикну: „стрпићу се! {( Тако, сиикоР рече бележник; то је најбољи начин да добро прођеш. Шга ћеш? јесте неиријатно, и сам видим, али владај се добро, па ћеш у часку бити слободан. Па како видим, да си послушан, то сам и ја вољан да ти помогнем, за то ћу ти дати други савет твога добра ради. Веруј мени, ја те ствари знам: иди само право, не гледај ни овамо ни онамо, немој да те узимају на ум ; тим начином нико те не ће гледати, нико не ће помислити шта је, па ћеш тако сачувати своје поштење. Кроз један сат бићеш слободан; имају толико