Отаџбина

В Е Р Е Н II Ц И

посла. да ће се и сами журити, да те се курталишу; а онда говорићу и ја... Ти ћеш отићи својим послом, и нико не ће 1и знати, да си био пред судом. А ви," настави и окрену се пандурима са строгим лицем, „добро се узмите на ум, да га чиме не увредите, јер он је под мојим окриљем ; ви своју дуншост треба да чините, али имајте на уму, да је ово поштен човек, учтив један младић, који ће до мало бити слободан и коме је стало до његове части. Идите лепо, да нико ништа не опази, као д• сте три пристојна човека, који иду у шетњу." Па заповедним гласом и са набраним обрвама заврши, „Јесте ли ме разумели?" Онда се окрену Ренцу с разлгађеним обрвама и са лицем, које је у један пут дошло благо и које као да би да каже: О ! та ми смо пријател>и ! па му опет пришапну: (( Само паметно; слушај ти мене; иди мирно и право уздај се, да ти ја желим добра; ајдемо." И пођоше. Али ни једној овој лепој речи није Ренцо веровао, нити да му бележник жели више добра него пандури, нити да му је толико стало до његове части. нити да је имао намеру да му помогне; врло добро схватио је он , да се тај поштени човек бојао, да ће се успут дати каква прилика, да му измакне шака, па му је напред оиако лепо говорио, како би га одвратио од тога, да какву згоду употреби; за то све ове опомене само су га утврдиле у намери, коју је већ имао у памети, да ће да чини са свим нротивно. Нека нико не мисли, да је бележник био неискусан или зелен човек; јер ту би се преварио. Наш писац вели да је он био особито домишљат, а чини се, као да му је био пријатељ; али у овај пар био је са свим узбуђен. Да је он хладнокрван био, те како би знао он удесити, да наведе другога на ствар по себи подозриву, па Отацвина ХПГ. 5.'. 34