Отаџбина

В Е Р Е Н И Ц И

529

Ови пажљивије погледаше у ову иратњу и застадоше; о њима стадоше и други, којп су долазили; други, који су већ пр >шли били, осврнуше се на жамор, вратише се натраг и пристадоше уз поход. „Узми се на ум; буди паметан, синко тим горе по тебе, пази се; немој да квариш сам себи посао; ту игра част," настављаше даље бележник своје шапутаље. Ренцо само горе тераше. Пандури се погледаше и мислећи да ће тако бити боље (сваки хоће да погреши) притегнуше му наруквице «Ајао ! јао ! јао !" викну мученик. На тај јаук људи се нагомилаше око њих, ода свуда ево их трчаше улицом, пратња не могаше даље. (( То је неваљалац један," шапуташе бележних онима који су за њим били; „крадљивац, кога су ухватили на делу. Уклоните се пропустите суд." Али Ренцо уварда згоду, виде пандуре како пребледеше, па помисли: (( Ако сад себи не помогнем, онда је крај " Г1ак повика гласно : «Браћо ! Воде ме у тамницу, што сам јуче викао : хлеба и правду. Ништа нисам скривио ; ја сам поштен човек; помозите ми, браћо не дајте ме?" Наклоп ен жамор и вика од учешћа би му одговор. Пандури најпре заповедају, онда моле, онда преклињу који су им најближи били да се уклоне и да им иду с пута ; а светина на против тим већма навал^ује и тиска. Кад ови видеше, да је зло, оставише се наруквица и само на то помишљаше, како ће се изгубити у гомили, те да умакну неопажени. Бележник од срца жељаше да учини исто али је ту било муке због црна плашта. Несрећник пребледео и пренеразио се, па се све гура еда би мањи дошао, вејуга како би се извио из гомиле; али не могаше ока подигнуги, а да се не види где га мотре њих двадесет. Труђање се од сваке руке како ће изгле34 -