Отаџбина

530

Т II Б У Л О

дати странац, који је случајно онуда прошао, па се нашао у гомили стегнут, као оно сламка у леду. Па нашавши се спроћу једнога, који у њ у прво поглед , а мргоднији бејаше него други, он развуче уста на осмех г па са глупим лицам запита: «А шта је то било? л <( Уа! гавран ! и одговори овај. „Гавран! гавран!" прихватише други смејући се. Уз смех дође гурање, тако да је за мало, нешто помоћу својих ногу, нешто помоћу туђих лаката, оно постигнуо, што га је у тај пар највише пекло, да изиђе из ове стиске. (Наставмће се)

ТИБУЛ.О Пред хладни, Венусов кип, под сенком питоме ноћи, Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо, И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога, Ромула вечни град спокојно, тихо је дрем'о А квирит стоји млад, II с чудне штатуе те сањиве не своди очи , II гледа бајни рад. И зора сијну већ — а он је стајао будан; II с нова тавна ноћ распусти чаробне власи , А он је сневао сам — и прекор из сна га трже, Кроз бурни, цели град што тајни збораху гласи, И он је чуо сам : Несретни Тибуло наш, Богови нека га штите, Он љуби хладни кам ! 8 март 1883 г. ЈЗ ојис^лав,