Отаџбина

548

ТРИ МРТВАЦА од грофа јЛ. Ј оистога I Беше јесен. По главноме друму касаху двоја кола. У предњима сеђаху две жене; једна — госпођа , бледа и мршава, друга — собарица, дебела, пунокрвна, светла у лицу. Црвеном руком, на којој је била подерана рукавица, забациваше натраг кратку и суву косу, која испадаше испод старог шешира. Пупчасте јој груди, покривеневуненом марамом , дисаху здрављем; црне, немирне очи разматраху кроз колски прозор поља и. њиве, што поред њих пролетаху, или се крадимице окретаху према госпођи и испитиваху све углове кола. Шешир госпођин г обешен у мрзжи . њихаше се испред носа собаричиног; мало псетанце спаваше на њеном крилу; скупљене јој ноге почиваху на кутијама, које испуњаваху дно од кола и удараху једна о другу ситним, потмулим шумом, који надмашаше зврјање точкова и тресење прозора. С рукама скрштеним на крилу, са затвореним очима. госпођа се помало љуљкаше на јастуцима, понамештаним иза њених леђа: наст^пи кашља од времена на време скупљаху јој лице. На глави имађаше белу капицу, а око слабуњавог и бледог врата плаву мараму. Прав раздељак који се виђаше испод капице , дељаше на двоје њену плаву, заглађену косу; белоћа коже на том широком раздељку имађаше у себи нешто мртвачко и суво. На увенутим и потамнелим образима , са зажареним јагодицама, провиђаху се Фине и елегантне кости лица. Уснице беху суве и немирне, трепавице ретке и праве; чохани путнички огртач обвијаше у правилним борама упале груди. И ако очи беху затворене , на лицу путничином виђаше се израз умора, слабости и уобичајене патње.