Отаџбина

ТРИ МРТВАЦА

549

На седишту кочијашевом спаваше слуга , увијен у огртач; постиљон гласним узвицима гоњаше четири коња, са којих цуријаше зној; од времена на време окреташе се да види постиљона задњих отворених каруца, када узвици овога до њега допираху. Точкови остављаху у блатњавој иловачи друма, широк и паралелан коловоз. Време беше влажно и хладно; ледена магла пружаше се и по пол>у и по друму. Ваздух у колима беше тежак и испуњен колоњском водом и прашином. Болесница забаци главу и отвори полагано очи , велике сја;јне очи лепе угасите боје. — И опет!.. рече одбацајући нервозно својом лепом мршавом руком скут собаричине бунде, која јој беше додирнула ногу. И уста јој се болно скупише. Матријоша покупи бунду с обе руке, подиже се на своје чврсте ноге и седе мало по даље; свежа боја њеног лица претвори се у чист пурпур. Лепе угасите очи болесничине праћаху жељно покрете собаричине. Госпођа, ослањајући се обема рукама о седиште, покуша да се подигне и промени положај ; али је снага издаде. Уста јој се поново сабраше, лице јој доби израз љутите и немоћне ироније. — Бар да ми помогнеш!.... Аја, не треба, моћи ћу и сама. Други пут ми немој метати иза леђа твоје јастуке.... Доста, добро је, не дирај, кад не знаш ништа да радиш како ваља. Госпођа склопи очи, па их онда у један пут отвори и погледа собарицу. Матријоша је посматраше, гризући усне. Болан уздах подиже груди болесничине и заврши се наступом кашља. Кад наступ пређе, она опет склопи трепавице и заузе свој укочени положај. Обоја кола уђоше у село. Матријоша извуче из џепа звоју дебелу руку и прекрсти се. — Шта је то ? загшта госпођа. — Штација, госпођо.