Отаџбина

550

ТРИ МРТВАЦА

— Питам те, за што се крстиш ? — Има црква, госпођо. Волесница се ириклони вратима од кола и прекрсти се полагано, гледајући пажљиво велику сеоску цркву иоред које кола пролажаху — Обоја кола зауставише се пред штацијом; из каруца сиђоше муж болеснице и један лекар, и пристуиише затвореним колима. — Како се осећате ? запита лекар, пинајући било. — Како ти је, душице ? Је си ли уморна ? Хоћеш ли да сиђеш? Ова питања беху управљена од мужа, на француском језику. — Матријоша, скупљајући своје завежљаје, беше се повукла у угао од кола, да не смета говориоцима. — Тако, све једно те једно , одговори болесница. Не ћу да силазим. По што се забавио још један тренутак, муж се упути поштанској штацији и уђе унутра. Матријоша скочи из кола, стрча на прстима преко блата и уграби врата. — За то што сам ја болесна, не треба ви да не доручкујете, рече болесница слабим осмехом лекару, , који беше остао поред кола. Лекар се удали од кола, најпре полагано, па за тим устрчи уз степенице ходника. — Ни један се не брине о мени, рече за себе болесница ; њима је добро, све остало не тиче их се ништа. О Воже мој ! Боже ! Муж изађе на сусрет лекару, тарући руке и задовољно смешећи се. — Чујте, Едварде Ивановићу, наручио сам да нам донесу ликера ; је ли вам по вољи ? — Врло добро, одговори лекар. — Како јој је ? питаше муж, с уздахом, спуштајући глас и сабирајући обрве.