Отаџбина

ТРИ МРТВАЦА

551

— Казао сам вам ; не само да не ће доспети до Италије, него Бог зна хоће ли доћи и до Москве, нарочито по овом хладном времену ! — Шта да се чини, о Боже, Боже ? И муж покри очи рукама. — Дај овамо, повиче слузи, који доношаше ликер. — Требало је осгаги, продужи лекар слежући раменима. — Али, молим вас, шта сам могао чинити ? Чинио сам све што сам могао, да је задржим; говорио сам јој о трошковима, о деци коју морамо оставити, о мојим пословима, којји ће бити на штети, ако ја одем ; она не хтеде ништа да чује. Она прави планове , како ће да живи у иностранству, као да је већ оздравила. Открити јој њено стање, значило би, задати јој самртни удар. — Она га је, треба да знате, већ и добила, Басилије Димитријевићу. Ие може се живети без члућа, а плућа се не могу обнављати. То је тешко, то је жалосно, али се против тога не може ништа. Ваша и моја дужност је да јој спремимо што мирнији свршетак. Треба ће свештеник. — Ах, Боже Мој! замислите само мој положај. Зар ја да је питам за њену последњу вољу ? не заиста, нека буде што му драго, тај ударац не могу јој задати Ви знате колико је добра! — Покушајте бар склонити је да чека на саоник, настави лекар машући главом ; иначе се путовање може зло свршити. — Аксијуша ! Аксијуша ! хеј ! Аксијуша ! викаше својој малој сестри поштарева ћерка, подижући хаљину преко главе и газећи блато на задњим степеницама, ходи да видиш госпођу из Ширкина! Кажу, да је воде у иностранство због грудне болести : а ја нисам никад видела, како изгледају ти јектичави.