Отаџбина

552

ТРИ МРТВАЦА

Аксијуша истрча на праг, и обе сесгре држећи се за руке, отрчаше на капију; пролазећи поред кола, умерише кораке и гледаху кроз спуштени прозор. Болесница окрете к њима главу , па видевши њихову радозналост, набра обрве и опет се повуче натраг. — Благи Боже ! рече поштарева ћерка удаљујући се нагло ; шта ли би од њене лепоте ; да се човек поплаши. Је си ли видела, Аксијуша, је си ли видела? — Јесам, па како је мршава! Хајдмо опет да гледамо, па да идемо на бунар. Ето се окренула . и опет сам је видела ! Каква жалост, Машо ! — Доиста, и какво блато ! Одговори Маша. И обе се трчећки вратише к вратпма. — Мора да сам врло страшна, мишљаше болесница. Ах ! само да ми је да пређем границу, што брже, што ~брже ! Тамо бих се брзо опоравила ... — Како ти је, душице ? рече муж, који се враћаше колима, жватајући неки залогај. — Увек то исто питање ! мишљаше госпођа, а он још једе !.... — како тако, промрмља кроза зубе — Знаш ли шта, душице ? Бојим се да ти не буде зло од путовања по овом времену. Едвард Ивановић је истог мишљења. Како би било да се вратимо ? Она ћуташе љутиго. —- Време ће се поправити, можда ће се и саоник отворити, теби ће бити боље.... па ћемо сви заједно отпутовати.... — Молим за опроштење. Да те нисам слушала, ми би већ одавно били у Берлину, и ја бих била са свим здрава. — Шта да се чини . анђелу мој ? Није се никако могло, ти добро знанЈ,.... а сад кад би ти хтела причекати још месец дана, ти би се са свим опоравила , ја бих посвршивао своје послове и повели би смо децу ... — Деца нису болесна, а ја јесам.