Отаџбина

ТРИ МРТВАЦА

553

— Али разуми добро, душице, по овом времену, ако би ти на путу позлило ?.... Код куће, бар... — Код куће ! да умрем код куће !.... прекиде га госпођа љутито. Али ове речи да умрем очевидно је поплашише; она управи на свога мужа поглед, у ком је било ггатање с м<>лбом. Он спусти очи и ћуташе. Болесница скугш уста као што деца чине. и очи јој се нанунише сузама. Муж, покривши марамом лице, удали се од кола. — Не, хоћу даље, рече она, подижући очи к небу. Прекрсти руке и шапутатпе испресецано: — Воже мој ? За што мора бити ? И сузе јој потекоше обилније. Мољаше се Богу дуго, жарко. Али исти болни наступ цепаше јој изнемогле груди; н&бо, поља, друм, беху све једнако сиви, све једнако мокри ; иста јесења магла, ни гушћа ни ређа, падаше по блатњавом путу, по крововима , по колима и по кожусима постиљона, који, весело узвикујући, мазаху кола и презаху коње. II Коњи беху запрегнути: само постиљон још оклеваше. Беше ушао у собу коњушарску. У њој владаше тешка и загушљива врућина, задах од печеног хлеба, киселог купуса, живих створова и овчијих кожа. Неколико постиљона беху у соби; куварица се окреташе около пећи, а код те пећи лежаше један болесник, покривен овчијим кожухом, Постиљон, млад деран, уђе у собу, не скинувши кожуха, с бичем у руци; окренувши се болеснику, викаше: — Чича Федоре, чича Федоре! — Шта хоћеш лењивче, шта тражнш од Федке? одговори један од његових другара; зар не видиш да те чекају у колима?