Отаџбина

556

Т РИ МРТВАЦА

окренуо на леву страну и не мрдаше се више. До мрака, људи улажаху у собу и излажаху из ње; ручаху у истој, а болесник се не чујаше више. Кад наступи ноћ, куварица се попе на пећ и покри кожухом ноге Федорове. — Не љути се на мене Настасија, скоро ћу ти уступити место, промрмља болесник. <( Добро, добро, није то ништа! мрмљаше Настасија, где те боли, чича, реци ? — Изнутра ме нешто једе. Бог зна шта је. — А боли ли те гуша кад кашљеш? — Све ме боли;.... то ће рећи да је смрт близу, Јао! Јао! уздисаше болник. — Нокри ноге, ев\ овако... Настасија повуче на њега кожух и скочи с пећи. Преко ноћ кандило слабо осветљаваше собу. Настасија и око десетак постиљона спаваху на патосу, по клупама, и хркаху гласно. Само болесник кркљаше, по мало кашљаше и окреташе се по банку. Пред зору се ућута. — Снила сам чудан сан, причаше куварица, протежући се пред зору. Снила сам да је чича Федор сишао с банка и хоће да иде да сече дрва. „Чекај Настасија да ти помогнем," говораше он. — Како ћеш да цепаш дрва?" одговорих му ја. Али он узо секиру и отпоче радити ; удараше и лупаше тако јако, да иверје одлеташе на све стране. Ја му рекох: «Ама ти беше мало час болестан? — Нисам, одговори он, здрав сам.., и И удараше секиром тако јако, да ме страх ухвати. Повичем и пробудим се. Да није умр'о? Чича Федоре еј! чича Федоре! Нема одговора. — Да није мртав? Треба видети, рече један од постиљона, будећи се. Кошчата рука, покривена црвенкастим длакама, која висаше с банка, беше хладна и бела. — Виће да је умр'о; треба јавити поштару.