Отаџбина

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

627

одакле сам ја водио с Маром наш мутавачки разговор он је одмах нашао, а једно јутро када смо јашили у шумици, нађосмо се на један пут пред херцегом. који беше иарочито изјахао да сретне Мару. Ми смо били пустили коње ходом , и он тако исто. Беше мучно курталисати га се. Али он беше потпун џентлмен. и као такав учини се да није ни приметио да еу госпођице у друштву једнога човека, кога ире три дана не познаваху, поздрави их пуно поштовања и оде својим путем. Мара се смејала забуни у коју ме беше довела ова негхрилика; али од тога дана ја немађах више мира. -Ја сам осећао да мој супарник неће тако ласно положити оружје, и да ће похитати са прооидбом. -Ја сам вређао храбру и верну љубав моје веренице сумњама које се увуку у душу сваког суревњивца. Знао сам да то није лепо, па опет се не могах од тога одбранити. Чим нисам близу ње, а ја одмах помишљам иа издају; све ми се чини како ће херцег мало по мало истиснути успомену на ме из њенога срца.... Свако је вече долазио у ложу леди Стаунтновице, и ја сам видео да је свако вече брижнији и жалоснији. Па његовом лицу могло се прочитати очајање... Сада ое тек уплаших да се она не сажали нањ.... Све мп је мзгледало као нова опасност, чак и удвојена нежност Марина за ме, и ако сам се ја трудио да јој покажем како ни мало не сумњам.... Чим се несмо видели, одмах ми је писала слатка писма, у којима ми казиваше како само на ме мисли. Мене беше стид мојега страховања, али ја бејах врло несрећан. 12. ЈЈајзад настаде криза, које сам се толико бојао. Једно јутро рече ми Мара, када ме нађе у шумици