Отаџбина

628

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

— Имам велику новост. Херцег Сенозански тражио је јуче аудијенцију у мог оца.... — Аудијенцију ? — прошаптах ја дркћући. — Да, и то са великом помпом. Том приликом учинио је херцег мом оцу част да запроси вашу покорну службеницу ! — Ах — учиних ја покушавши да се осмехнем. су чим ни мало не могах преварити Мару. — Ви канда се не смејете од срца ? Ах ала вам ружно стоји то неповерење! — рече она и тако се божански напући, да мени ударише сузе на очи од милине. — Опростите, оиростите драга Маро — извнњавах се ја. пољубивши њен крбач којим ми је претила. — Знате ли да се ви тако понашате да не заслужујете да вам причам шта је било. — Мене је тако страх... .Ја вас толико волем.... — Е, то јес некакав разлог, рече она пола љутито пола смејући се. — Па лепо, да би добио заслужену казну, немојте ми ништа више причати. Ја вам верујем, в рујем толико колико вас волем.... — Ко бајаги.... Али шта ћу, ја сирота морам своме Господару испричати све. Еле ево и појединости тога великог догађаја. Око четири сахата гглеменити и сјајни херцег.... али да ли је слободно придевати му оваке придеве, а да се нико не увреди ? —- прекиде се она подсмешљиво. — Слободно, пакоснице, слободно. — Дакле сјајни херцег дође и затвори се с мојим отцем читав сахат, који сам ја на то употребила да вама пишем, господине суревњиче. После тога племенити сер Џорџ зове ме к себи. После неколико ситних љубазности, које се не тичу главне стварп, заподену се међу нама, на језику наших предака, овакав разговор : „Мислите ли се ви удавати драга моја?"