Отаџбина

ПАРТИСКА БОРБА

175

није било несрећних сггољних прилика убрзо све остале надмашила. Осим неколико лаконички исказаних речи наши летописци ништа нам не казују о несрећној борби на смрт и живот међ партијом Лазаревом и Вукашиновом. Само нам Пајсије у неколико р -чи слика страхотне резултате несрећне борбе о смрти Вукашиновој, кад је настала пустош, глад и помор по српским земљама каквих српски свет никад није запамтио Једно нам је само извесно из онога што нам помињу летописци, да оу обе главне партије у земљп, које су се о највишу власт отимале, своју снагу истрошиле у међусобном сатирању, и доцније постале једна за другом пљен дивљег азијског освајача. Вукашину и љеговој изнуреној партији би суђено да се прво сукоби са Турцима и без икакве помоћи осталих партија постане пљен дивљих освојача. Могућно је а и врло вероватно да су осгале партије, па и Лазарева ликовеле од радости што је Вукашин заглавио, и његова партија упропашћена. Могућно је да су се партиски противници и онда као и у најновије доба веселили кад су Турци потукли Вукашинову војску, пљенили с[:пска поља и српске кћери и синове у ропство одводили. То све не само да је могућно, но шта више ио све вероватно, јер се никако и ни на који начин не да све оно разумети што наши летописци причају о несрећном боју на Марици. Она баснословна војска једне по све унутарњим ратом истрошене партије једва се може замислити, кад се на ствар погледа са здравог историског становишта. Па после она нечувена недотупавност у понашању Вукашинове војске и оно баснословно турско јунаштво, где шака коњице сатире војску од 70.000 , — све то по нашем мњењу није ни више ни мање но теолошко намештање из противне паргије, из ког би се олако извела казна божја за лична дела самог Вукашина. Нама је данас тешко појмити како су Срби Вука-