Отаџбина

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

31

казначеја, који је уздигао своју интелигентну главу, жмирка и значајно пнљи у храстову гредицу. Само београдски овог пута ни вилицама жваташе, нити своје залиске уза слепе очи приљубљиваше, уздахну истина као мало ире, али му се овог пута покидаше узла око језика, и одрешен залете се на свога протпвника, као извесни чувари авлијске безбедности, кад их ослободите жежеља. — Шта ми ту потежеш цркву. и те твоје попове? 11оп суди у цркви, а у суду Књаз, а на каси ја. Без суда и власти баш ни један дан, а без владике.... хо, хој ... док је нас и наших домова, биће и владика и попова и певаца и епитрахиља и поповских капа. За то је и умесно и „целисходно" да двадесет девети, кад већ без н>их не иде. жртвујемо владики и конзисторији Тако ја, а ви. браћо, како хоћете! Казначеј Сима ни сањао није. да међу својим друговима има п такпх „богохулитеља", као што је овај београдски. Волео је цркву и по свом васпитању и по свом богословском пореклу. Детинство је провео у манастиру Троноши, прву младост у београдској семинарији. Од жалости, помешане с гневом, потекоше му сузе на очи. Пође да остави друштво, у ком седн такав богомрски антикрист. — Стој ! Куд си нагао? Повикаше остали и препречише страну излаза. Зар свако словце кантарити на теразијице ? Зар да пукне глас.... прођ' се човече.... све ће бит' и проћи.... Пог је вечан.... црква остаје.. . Седи! Ради одмора и стишања обојице узрујаних антагониста прекидоше даљу дебату, и ту паузу испунише по једном чашом црног заклопачког и по једном кавом максузијом. Кад је продседник огласио наставак седнице, он је у исто време предложио, да се до другог састанка, до године, усвоји овај закључак : „Отечествени" казначеји до другога скупа у ово доба године, проглашују двадесет шести као дан почетка