Отаџбина

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

33

Ето је, божијим промислом, зависна наша кнежевш-а постала и независном и краљевином, а двадесет шести још се не миче нитамо ни амо на свом узвишеном месту, велик и узнесен* у краљевини као цар наших гора, као Копаоник. V Кад се је казначеј Снма враћао из Београда с празиим кесама и уморним коњима, сукоби се на мишарском пољу с једним младим, личним коњаником. Писар Воја, да ли сам, или по туђој мисли, изашао на сусрет господину казначеју. Казначеј га задовољно и незадовољно поздрави: задовољно , јер се надао чути од њега тачне гласове о својима на дому; незадовољно, јер је знао да наклоност тога млрдог човека с дана на дан расте према његовој кћери, а он се заклео. Памти он добро да се заверио своме светоме, евангелисту Луци , да своје дете никад не ће дати за човека чиновника. Воја иагна кљусе ближе казначејевом дорату, приповедаше много о свему и свачему, о свима варошким новостима познијега дагума од његовога поласка. Истина млад , недовољно (( искусан", али лепоречив и намештало, да поред њега гладан путујеш. А кад се, на главном раскршћу. расташе свак на своју страну, казначеј га неколико пута узе на око, па промрмља полуразговетно : „та само да није чиновник — да је бакалин !" Код куће здраво и напредно све. Разузури се као нп пут тамо у Београду, па целу ноћ и сутрашњи дан проведе на дугпеми, или спавајући, или будан нушећи и одмарајући се. Кад беше сутра дан по вечери, жена с врло далеким, вештачки смишљеним уводима поче своја, «чтенија" о удадби детињој —- Опет старе жице, осече се Сима, готов да сузбије сваку даљу реч. — Нису то старе жице, добри мој Симо, него су нове и најновије. Мислила сам и мислила, хтела сам да мислим Отаџбина Х1У. 53. 3