Отаџбина

34

двадесет шест11

и радим исто као и ти, али све бадава, кад видим и чујем све што видим и чујем. Он милује њу, она воли њега. Младо здраво обоје... — Ни реч ! викну Сима тако сурово , да је жена. нлачући, оставила собу. Он се мало боље покри џубетом; свећа гори, а јн , гледећи у икону на зиду пред собом, иоступно заспиваше лаким полусном. Најзад бисте можда помислили да је заспао, али ето он лепо впди свога светитеља на зиду, види златан нимбус око светитељоке главе, види перо у једној а књигу у другој руци, види и слику богомајке нред лицем светитеља, види. .. Боже, шта види ? Је ли то јава или само сан? Види како светац спусти перо у облаке, на којима је седео, па своје благе очи окрете право у њега. Па се тек они облаци око светитеља почеше гибати и за тренутак га свега заклонише. А иза облака чује свечев глас: «Симо, Симо стари поклониче мој ! Што ме под старост вређаш твојим ((Нерасужденијама". Клео си се преда мном, а знаш да је грешно дело клети се „животворјашчим" Вогом и његовим светитељима. Покај се ( ( чадо" моје Симо, покај се!" Ту окорном Сими задрхта душа, уклупчана готово у подгрлицу. Узнемирен скочи са душеме и још једном погледа у светитеља, којега озбиљан глас још непрестано звонијаше у ушима његовим. Али светитељ мирно седи на својим руменикасто-белим облацима, са пером у руци. и гледа својим благим очима. Усплахирен Сима виче жену из суседне собе. — Шта ти је ? Пита дотле сузна, а сад изненађена жена. — Седи овде до мене ! И госиођа казначејевица седе на крајичак кревета. — II велиш да дете воли Воју ? — Воли. — И Воја њу ? — II он њу.