Отаџбина

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

35

— II ти мислиш да је прилика добра за наше дете? — Мислим. ■— То вели 1! мама Риста. — И мама Раста, и баба Сарајка, и сваки ком су уста прорезана. — Добро, добро, жено; говори све мекше и мекше до сад тако окорни казначеј. Жена га гледа изненађено и радознало. — И ја бих, знаш — али.... — Па ко теби крати ? упаде у реч неотрггљива казначејевица. — Ко мени крати — мени не крати нико. — Па подај им благослов. — Подај им благослов.... Лако је теби рећи: подај им благослов, али је мени баш то тешко: дати благослов. — А за што да ти је то тако тешко ? — За то ми је то тако тешко, јер ми није лако.. — Ја те не разумем. — Сад ћеш ме разумети. Ту Сима прогута неколико некаквих невиђених залогаја, који једва силажаху доле низ храпави једњак, па онда — Жено, поче тако тихо, да је овде једва и чула; ја сам се, жено, заклео, овде пред нашим патроном, да Селену не дам за чиновника. — Заклео си се ? \ — Заклео. — И сад не смеш у инћар ? — Не смем. — А знаш ли да је заклетва , без велике нужде, — грех? — Грех негрех, жено; ја сам се заклео. — Па шта ћемо сад? — И сам лупам ову тврду главу.... Ходи ближе. амо, да ти ша'нем нешто ...