Отаџбина

36

ДВАДЕСЕТ ШЕСТ11

Ту се госпођа казначејевица мало наже, принесавши лево уво мало ближе његовим уснама.... — II баш си све то чуо и видео ? — Све. —- Да ти се није причинило само ? — Све јасно и гласпо, као што сад тебе чујем и гледам. — Чудновато ! Ту жена устаде и прекрсти се. И Сима уста полако па се и он ирекрсти. — Однеси сутра свећу у цркву. — Однећу. — Сам је припали. — Припали ћу је. -— И исповеди се проти. — И исповедићу се. — А други пут.... — Сад па никад више, жено; не даде јој ни изговорити душевно потресени муж. Наста подуже ћутање. — Ха ! викну жена и опет седе на душему. И Сима седе, па је зачуђено погледа. — Шта ћеш ми дати, па да ти помогнем? — Шта ћу ти дати? Зар ти нисам доста давао и надавао. Даћу ти, море, зета. — Колико имамо које готових, које у облигацијама? — До две хиљаде. ^ — Дуката? — Цесарских. — Осим имања ? — Осим имања. — Деци довољане, ако буду вредна и честита. — И ја тако мислим, говори и Сима и решљиво и нерешљиво, па све погледа у жену. — А не смеш дете да даш за чиновника. — Не смем.