Отаџбина

МИСЛИ И САН.АРИЈЕ

Нигде трага од прошлости седе, И натписи истрли се давно Само вечност што под небом греде, Да поравна што не беше равно. И спустивши у трепету своме, Бледу главу на уморне груди, Виде вечност — и занесен њоме, Мрачне снове у тишини буди: Шта је живот ? Под времена руком, Прах постаје, што је граппт било ; И јеина отпоздравља хуком, Ток вечности и самрти крило ! У дворане Ромулова сина, Бледа самрт сањаљички греде, А под кровом гордог Арапина, Мирно паук своју мрежу преде. Све пропада, губи се и скрива И, к'о потсмех човечијој моћи, Печат смрти на свему почива, Што нам пречи до Божанства доћи. Ко у поноћ, која супцс прима, Зрак мудрости у смрти се гаси П сва добит, што припада овима, То је чемпрес, који гробље краси ! И још нешто !.... Он се нагло трже. А звук чудни кроз дугпу се краде, И кад поглед у даљину врже, Са трепетом на колена паде. Сен маглена пред њиме се нија, И њезине расплетене власи , Као бршљан, што рујине свија, Зелен венац и светило краси. Свуд је нсмо. Ни лаора звуци, Не жуборе на мирноме зраку,