Отаџбина

590

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

ских топова а пешачку ватру 13 моравских батаљона и не рачунајући, који би артиљерију помагали. Непријатељски редут беше огромних димензија, а имађаше само један излаз на иротивној страни од оне коју ми нанадасмо. Грудобрани били су високи, јендеци дубоки пуни снега, који је и цео предтерен покривао. Како би могао непријатељ преко сонственог грудобрана и јендека прећи и 1500 метара дубоког снега претрчати под унакрсном ватром 13батаљонаи 18 пољских топова? Али забадава све доказивање. Главни командант оста прп своме, да би пешадија побегла, да би аргиљерију напустила, те би Турци топове отели. И ако не беше вероватно да би наших 13 батаљона потпомагани онако јаком артиљеријом побегло испред цигла два турска батаљона (јер толико их је свега било у редуту) — дивизијар моравски пристаде на ту претпоставку, али се окрете артиљ. капетану г. Николајевићу који је био присутан у овој дискусији са оваквим питањем: — Кажите ми г. капетане, ако би дошло до бегања, да ли је артиљерија кадра бежати тако брзо као и пешадија, или би морала заоотати те се тако изложити опасности да буде заробљена ? — Дође ли до бегања -— рече г. капетан Николај8вић — артиљерија ће увек брже умаћи од пешадије ! Апстрахујући дакле од тога што је командант претпостављао такву инФамију код наше пешадије, на коју се према дотадашњем држању њеном, није могло помислити, а да јој се не учини голема неправда, и овај разлог беше побијен одговором г. капетана Николајевића. Па ипак гл. командант не хтеде пристати на нредложену операцију. Командант моравске дивизије завршио је ту непријатну дискусију овим речима : — Најзад, г. пуковниче, артиљерија је оружје као и пешадија. Као што ое ова мора нзлагати и гинути да