Отаџбина

628

ДВА ЦВАНЦИКА

IV Билиман и иређашњи. Вилиман: Како си, попо ? Јеси што пазарио? (Погледа нреко рамена Вукомана.) Пип : Вала. ништа, Вилимане ! Ето разговарам се мало с нашим кметом.... А јеси ти што ућарио ? Вилиман (хладно) : Нисам!... (Хоће да прође, па застане, окренувши се Вукоману, надувено.) Ама чујеш, Вукомане , реци де ти оном твом голаверу нек не дира у моју чељад.... Вукоман : Како велиш ? Вилиман: Велим да рекнеш оном твом Мићи — нек мало подаље обилази од мојих вратница.... Рад сам, знаш, да немамо речи. Ја доста ћутах, ако је за вајду. Вукоман : Мени се чини, Вилимане, да момак никоме не смета. Вилиман (љутнто) : Али смета мени, море! Што допаркује сваки час у Петњицу ? Што се вула око моје куће ? В {ЈКоман: Па он сам ваљда зна.... Ја му не терам трагове.... Вилиман: Али треба да тераш !.... Ти си му газда, ти си кмет у оној општшш !.... Ја нећу да трпим напаст ; нећу да пуца брука по селу! Јеси чуо?... Она једевојка моја храњеница, моја поћерка. Кад буде време да је удомим — ја знам како ћу је удомити... Нећу је заиста дати никаком голаверу. Вукоман: Подај је, брате, коме ти драго !.... Оамо не дирај у оног момка. Шта ти је он натрунио? Вилиман : Шта ми је натрунио — то ја знам!... (Пола за се, али да чује Вукоман.) Имао бих ја и с тобом неког рачуна ! Вјкоман: Е ? А каква, Вилимапе ? Вилиман : Знаш ти добро каква !... Кад ниси кадар дати џевапа народу, а ти, брајко, остави тај штап !... (Окрене ее попу.) Пико живи нема мира од лопова. Од како је оно село закопано — није било оваког чуда као сад што је. ГЈема човек мира ни данни ноћ/ Пои (помпрљиво) : Немој тако, Вилимане ! Нико томе није крив. Та се напаст дешава свуд , па паметни људи неће да се крве и гложе због тога, него сви слошки прегну те похватају зликовце.... Похватаћемо их и ми, предати власти, села ће се смирити.... Ето> хвала богу, на твоју кућу нису ни једном насртали.... Вилиман: А ко ми стоји добар да неће насрнути ?... Ко се стара О општини? Ко чува народ ? Нико ! (Погледа заједљпво Вукомана.) Вукоман (мало љутито): А шта би ти, море, хтео ? Зар да ти ја чувам стражу пред вратима ? Јесам ли ја твој пандур — шта ли!