Отаџбина

ДВА ЦВАНЦИКА

13

XII Сипђа, Мара и иређашњи. Синђа и Мара : Шта је ! Шта је ! Мића (иза Киће) : Чусте ли га ? ХоКе да ме убпје ! Вилиман : И хоћу, бре! Ми&а (претеКн) : О, чекај само док кажем Вукоману ! Вилиман ( ЦШ ше и полети на њ) : Ух, та стани де, лоло ! (Кића заклони Ми1.у ц пронусти га да утече.) Сви (задржавају Вилимаиа) : Вилимане ! Човече ! Не ! (Завеоа пала.)

ТРЕТЕхИ ЧИН Код Киће. Сутра дап по Аранђелову дне. Пред вече. I КиКа, па Мића. Ки&а (деље држаљицу од секире): Е, људи, шта се учини ноћас од Вилимаиа! Похараше га лонови! Дигоше му толике паре, а апарта што су однели у руву и осталим стварима!... (Маше главом и смеје св.) Сиромах мој побратим Мића — нијесретан! Чини ми се, неће бити ништа од његове женидбе, док се год Вилиман не утиша и не одобровољи ... (Остави рад, па хода.) До душе, Мића ми је побратим, био ми је девер; али, грешан у бога, баш волим што ће се мало накињити! Нек видл како је ! Кињи и он мене једнако. Не да ми ока отворити, због она два цванцика. Од Лучина дне до сад долазио ми је барем сто пута те искао; а да не рачуним оно кад ме сретне или кад ја њега сретнем. Чудо је божје како ми није заискао и на Митров дан, нд свадби! Али пије.... био је опет мало душеваи. А већ сутра дан — дошао је одмах ... Кад год прође овуда — а као на пакост допаркује сваки час да види ту његову Сару.... еле, кад год прође — ето ти га, па: »Шта би од моја два цванцика, побратиме? Кад ћеш ми дати, побратиме ? Дај, побратиме !" Као да ја овде седпм и кујем за њега цванцике!.... Лепо видим — тера човек инат и хоће навлаш да ме кињи, па то ти је! Него их неће добити, бели! Кад је инат — нек је инат!.... Од ово три четири дана нисмо се видели. Почео сам сб склањати и бежати од куће само да ме не нађе ! Шта ћу кад ми човек досади?!.... Чудпм се, што га данас нема ! Јамачно се и оп забунио и забавио у овој вреви.... (Долази Мића.ј