Отаџбина

ДВЛ ЦВАНЦПКА

МиКа : Нисам.... Него. вере ти, би ли ми могао дати она два цванцика ? — Баш ми треба Кића. : Два цваицика ?.... Бога ми, побратиме, немам. .. Претрпи се још који дан. Мића : Не бих ти, вала, искао ; али не знага — како ми треба. Кића (раздражено, за са): Не би ми искао ! А овамо — иште сваки дан по пет пута !.... (Гласно ) Та дао бих ти, брате ! Али немам — разуми ! МиКа : Па немој се осецати тако ! Ако сам ти заискао нисам ти оца убио !.... На послетку — чекао сам те доста, ако је за вајду ! (з а са-) Има, али на инајет ! Ки&а (готово да прокипи): Е јеси чуо, побратиме, та твоја два цванцика изедоше ми мој крст !.. . Имаш ли ти душе ? Зар се не можеш ни једном састати са мном, а да не иштеш ? ! МиКа : Побратиме, са својим једи и пиј, али не тргуј !.... Нашли смо, да је право. Попо је тако пресудио.... Нисам ја крив. .. КиКа (корача) : Ама ти мене кињиш, побратиме !. .. Ти тераш са мном инат, побратиме! МиКа (слеже раменима) : Тех, мој побро. — мене и сад дирају тамо по селу. Не марим толико што си ме преварио. На послетку, што веле, било је: шило за огњило !.... Али оно задиркивање, оно посмевање досади ми ! Омрзнуо сам, вала, орахе — не могу ни да их погледам ! КиИа : Зар ти мислиш — мени се овде нико не посмева, нико ме ие задиркује ? !.... И ја сам омрзнуо вуну ! Кад Мара узме да преде — ја окренем главу или побегнем из куће напоље, само да не гледам кудељку ! МиКа : Верујем, побратиме, верујем ! ... Него кажи ти мени збиља : кад ћеш ми дати два цванцика V Кића (готово да изађе из коже): Та не знам, брате ! Даћу ти !. .. Чим се први пут састанемо — ма где било... (Корача.) МиКа: Па добро, добро!.... Хајде де ! У здрављу, побратиме ! (Оде ) II КиКа, иа Мара. Кипа (одахне, раздражен): В оваке напасти није дочекао жив двоиожац ! Да чудна инајета за име света ! Баш ми се иопе на душу његовим инатом ! Чим га видим — сав прекипим. Како нећу прекипети — кад му из очију вире два цванцика, из разговора му