Отаџбина

ДВА ЦВАНЦИКА

Она веселница, и онако кидљива, по5ен>е некуд. Нисам је од јутрос видела. Бојим се неће нам впше ни доћи. Свуд сам је тражила нема је нигде ! Кић а : Ваљда се склонпла где, док се мало утиша ова хука..., Л/ара : Јеси је тражила код попе нашег? Да не буде тамо. Кенда. : Нисам, Маро !.... Е да је тамо, била бих мирна, као да је и код моје куве.... Попо нам је, бог му дао, пријатељ и добру рад. Лепо беше све умирио, па чак и Вилимана наговорио — да девојку дамо за Мићу. Уговарали смо, да их ово до поклада и венчамо.... Али ето — шта се учини ! Сад Вилиман опет крв и нож на Вукомана.... Чини ми се већ га т5*жио и капетану.... Бог зна, шта ће још бити ! (Полазећи.) Молим те, Маро, и тебе, Кићо, — ако почем дође Сара.... разговорите је и склоните !.... А ја одох до попе, да видим да пе буде тамо.... Мара (полазећи за њом): Немај бриге, тетка ! Чим дође послаћемо је горе вашој кући.... Кенд а (окрене се): Какој црној кући — да од бога нађеш ! Склоните је ту код вас, док се мало не смири ова забуна и чудо.... Какав је онај горопадник — не сме му жива на очи ! (Оде с Маром. Долази Мадан.) IV Мацан и КиКа. Мацан : Добар вече! КиКа : Бог ти помогао!.... Седи, Мацане, ако си уморан. Мацан (седајући)' Вала, брате, обих ноге од великих заранака до сад.... (Пуни лул>.) КиТха : Шта ћеш, море ? Све је село у забуни.... Мацан (јетко) : Ђаво ти однео и село и Вилимана и лопове и кмета! КчТга (насмеје се) : А што. болан Мацане ? Мацин : Како што, молим те ! Ко је још видео оваку напаст и оваку уредбу ? Хвала богу, и до еад је било лопова, и до сад је било крађа и похара ; али овог чуда — нико не памти ! КиК а : Право велиш.... Ово ти је сад баш напаст ! Сваки час — лопови. Мора да се врзмају овуд око села. Мацан : И не врзмали се, човече, кад се све ради наопако/.... Ето пре, знам, деси се каква крађа. Кмет — није овај него онај стари — одмах заповеди мени да зовнем село у потеру. Ја изиђем на врх брда, раскорачим се, прст у уво, па подвикнем што ме грло