Отаџбина

ДВА ЦВАНДИКА

МиКа : Море, било би нам мнбго !... Него збиља , побратиме, чим добијеш бакшиш од Вилимана — да ми даш с,на два цванцика. Кића. (за се) : Ето га опет ! (Глаено.) Добро, побратиме, добро! Лако ћемо.... Ми&а : Нема ту, брате, лако ћемо ! Него да мп даш зацело.... Није право да се више гањамо.... КиКа (раздражује се) : Е па — што ме гањаш ?! МиИа : Што ? Што ?.., Хоћу моју погодбу — ето што ! КиКа (Јетко): Лма, човече, зпаш ли ти — да ми је већ дошло да бежим у свет ?! Мићл : Е ? А од чега то ? КиКа (љутвтои Па од твог ината ! ЦиИ. а (раздражује се): А ти се ниси заинатио ? !.... Градиш се болестан, бежиш од куће, па си се чак и овде ушеретио и начинио мртав !.... Мислиш — ја сам луд ! КиИа : Па морам кад ми не даш ока отворити ; кад ми једнаКО досађујеш ! (Долазе Оташ и Баџак врло плашљиво и полако.) МиКа (љутито): То си заслужио ! Можда бих се ја и окануо, да ниси такав,... Али кад ти хоћеш мене да вараш — хоћу и ја моје.... хоћу моја два цванцика ! (Оташ и Баџак оелушкују плашљиво.) Кића : Нема! Ми&а : Има ! (Настава тихо жнву свађу — мимиком.) IV Оташ, Баџак и иређамњи, иосле Малеш. Оташ (полако): Омеш ли ти провирити ? Баџак (полако): А што не завириш ти ? Оташ : Ама да нису само паре остале.... Баџак : Толика наша мука, па у залуд ! Оташ ■■ Та провири, човече, да барем знамо шта је ! БаџаК : Ама ! (Врло далеко узвик: в хај, не дај« и пукне пушка- ) Шта је ТО ? ! (Узвера се. Ослупшује.) Оташ (узвера се): Потера, бога ми ! Похватаће опе несретнике! (Ослушкује.) Кића : Али нема — разуми ! МиТга : Мора бити — разуми ! (Наставе тихо свађу. Долази Малеш с једним лоповом, узверен.) Оташ и Баџак (брзо Малешу): Каква је то вика ? Малеш (иолако): Потера ! ... Вежите ' (Опет у даљина узвик и две пушке.)