Отаџбина

34

ДВА ЦВАИЦИКА

овамо код куће, па баш не могох отрпети, пођох да видим.. . (Вукоману.) Алал ти вера, кмете! Баш волим — нек се једном овај народ смири. Вилиман (Лоповима): Камо похара, бре ? Писар : Полако, гаада Вилимане 1 Кад смо само њих уловили — наћи ће се и новци. Вукоман (лоповима): Говорите — куд сте дели похару ? Кићл и Мипа (изиђу и гомилеј: Ево похаре, кмете ! (Сви ое зачуде.) Вилиман (брзо): Камо? Је ли ту све? Дај ! Вукоман : Лакше, Вилимане, да најпре видимо.... (Кићи и Мићи.) А откуд ви ту ? Мића : Па ми били у заседи ! (Пружа ствари и паре кмету.) Вукоман: Где? Кића (хвалиеаво): Ту у капели.... И отесмо им све ! Ево! (Пружа кмету паре и ствари.) Вукоман : Предајте тамо господину ћати ! (Кића и Мића предају ствари п паре писару. Долазе Кенда, Сара, Мара и још две три жене и два сел>ака са зубљама луча. Позорница се осветли.ј VII Кенда, Сара, Мара и ирсђашњи. Кенда : Ухватисте ли их! 0, богу хвала ! Пои : Ухватисмо , Кенда!.... Све ухватисмо — и њих и похару.... и све. Мара (Кићи) : Јеси жив, Кићо болан ? Ки&а (хвалисаво) : Да не би ,,мене и мог побратима — све у залуд ! Писар Слоповпма) : Где сте, море, покрали ове ствари и паре ? Вилиман (брзо); Од мене, господине ! Кенда (брзо): Јест, господине ! Писар : Полако , брат Вилимане, нека они кажу. (Лоповима.) Говорите, од кога сте ово. украли ? Лоиови : Па од Вилимана. Писар : Је ли све ? Лоиови : Ове. Писар (Вилпману, бројећи паре и ствари) : Ото педесет дуката, џемадан, нов гуњ и велики нож — то ти је украдено ? Вилиман : Јест, господине ! (Хоће да узме.) Писар : Не, не сад ! Доћи ћеш сутра у канцеларију, па ће ти се тамо све предати (Вукоману.) Одреди, кмете, пет — шест људи