Отаџбина

ДВА ЦВАНЦИКА

Снра : Мучно бога ми !.... Он се и до сад често осецао на чељад ; али овако — никад !.... Да ме синоћ није Кенда одбранила, бог зна шта би било.... Знаш ли ти, да сам ја сву драгу ноћ преплакала ? Мара : Кад си луда !.. . Ја, вала, не бих ништа марила! Оклонила бих се, па бих лепо из прикрајка гледала како праска и смејала се.... А што да плачеш ? Што да се кидаш ?.... Ако је теби суђено да пођеш за Мићу — ти ћеш за њега поћи, па макар Вилиман био још онолики — макар сва капетанија устала да поквари.. . (Долази с десна Мића; види се да је љутит.) Ене ! Ми 0 курјаку, а курјак те на врата ! III МиИа и аређашње. Мић а (туробно) : Добро јутро ! ... Како си, Оаро ? Шта радиш? Мара : Ето жали ми се, веселница, на Вилимана. МиИа. (Сари): Јамачно опет викао на тебе ? Ваљда због мене, а? (Хода нестршБиво.) Сара : И због тебе, и онако.... Мипа : А шта ти је стало !.. . Бајаги ти нешта може! Мара : И ја јој кажем. Спра : Е да ви знате како је мени.... (Мићи.) Вога ти, шта ти рече синоћ на вашару кад ја одох ? МиИа : Шта ми рече ? Нншта ! Луд човек.... Прети ми чак и коцем .... Сара (уплашено): Молим те, Мићо, клони га се! Мића : Јок ја !.... 0, да га хоће само ђаво надарити !.... И онако ми од јутрос мало треба !.... (Мари, с нагласком.) А је ли ту Кића? Мара : Отишао је рано јутрос у дрва. Не знам да ли се вратио.... А треба ли ти што ? МиКа (уздршава се): Треба ми — ја !.... Види де, јелиту !(Мара .оде у кућу.) IV Сара и Мића. МиКа (љутито): И још има образа да се побрати са мном ! Сара (зачуђено): Ко ? Мића. : Па тај Кића — тај лола ! Спра : Што је лола ? Шта тц је момак крив ?