Отаџбина

8

к У Д Ч Е

У том ее обоје обреше пред кућним вратима. — Ту смо, рече Туркиња. Сад ћу је звати, да нам отвори. Како ће се уплашити грлица моја, кад те смотри, али ја ћу је већ умирити. Не брини ти. И за тим викну: — Лејке! и кад се нико не одазва опет: — Лејке сине! отвори! Из куће се зачу али с противне стране одзив: — Ти сп мајка? — Ја сине; оди, отвори.... — Има неки с тобом? — Има! Иво слушаше необнчни глас, који му се учини иун, умиљат п чист као сребро. Не прође два три тренутка а реза у брави иред њима кврцну и са свим у близини зачу се исти глас. •— Отворила сам. Али то беше и све. Мво иознаде по клапату папуча, како нура, што их тако лепо услужи, оде. Туркпња се маши кваке и отвори. — Отишла .је ; алп се ти томе не чуди ; таки је адет у нас. Она и не зна да од тебе не лреба да се крије. Ивану оде памет за том необичном појавом и са свим нослушно пође за Туркињом, као да није ирви пут у веку у Турској стћи. Уђоше у мрачни ходник, којим одмах скренуше у десно и кроз ониска врата уђоше у одају, која беше као нека врста оиштега предсобља, јер свуд у наоколо беху врата што воде у разне одаје. С друге стране беше такав исти ходник, али слободан и без оних вратоца. Очевидно беше, да су дошли путем, којим гости не долазе, јер с оне прол тикне стране допираше и светлост у предсоо.ве. Старица, Ашин-агиница пође десно и отвори једна врата. Иво угледа помалену али видну и лепо намештену одају.