Отаџбина

Б У Л Ч Е

7

па и о теби. Него, синко, —- свако зло нек у гору бега, је ли ти мајка још у животу? — Јесте. — Моја добра госпођа! Колико сам пути долазила њој у оио срећно доба. Како смо лепо живеле као добре сусетке! Али ајде, ајде, да не дангубимо. Ваљаће ти, да се враћаш и кућк скоро, а ја те стала задржавати беспослицама. Испричаћу ти додније све. Ајде. И Туркиња пође на кашцшк. јИван као неким магнетом вучен пође са њом без и једне речи, и на скоро се обре у прекрасном врту пуном цвећа и воћака. Капиџик се затвори и он оета сам с Туркињом. IV Иван се изненади лепотом цвећа и зеленила у башти, али на скоро му дође као да то и не гледа. Он осети сву необичност свога положаја и тога шта ради. Куд идеш? Шта чиниш? дође му да пита сам себе. Каква је н шта је та необична жена, што му таква чуда наказива. Хтеде да засгане, да је накнадно пита, али Туркиња кривудавом стазом измицаше много брже, него што он доби срца за то. Она га неколико пути опомену, кад изгледаше да је у недоумици са речима: ајдете, ајдете слободно. Најпосле га узе и за руку и показа кућу, која се помоли иред њима иза зеленила. — Ево, сад ћемо овуда. -Ја ћу напред. Мво виде, да је доцкан, да се сад противи. У исти мах сети се н како му Туркиња рече, да ће видети и њену кћер, па му то даде воље да нстраје до краја. На цело није мала ствар видети Туркињнци лица. Крв му нојури у лице на ту помисао и он поста сав само поуздање. Осети како му груди посташе тешње а срце у њима поче јаче да лупа; чисто га не осећа само, него га и чује.