Отаџбина

6

Б У Љ Ч Е

— Судија Савић ? Шта је то?! Сад му спомену и очево име. Од куд да дође до тога? Ово је заиста неко чудо, помисли у себи, па рече: — Јесте, био .је судија, а сад је у пензији. — А ви се зовете Милан? поче старица а глас јој стаде Да дркти. Господине, дакле се не варам, ви сте његов син Милан ? Иво се запрепасти још више на то питање, па са свим у забуни и испрекидано одговори: — Ја нисам Милан. Милан је био мој старији брат, али је одавна умр'о; .ја га једва и памтим.... — (јнда си ти Иван. Иво! чедо моје слатко, ти си! ти си! Нисам се иреварила Пвану се почеше окретати око главе и баште и врбекрај реке, и мост и Ветерница на те речи. Та Туркиња га зове сином. А још горе му би, кад у тој забунн осети, како га узе за руку, иа је стаде љубити. Кану и суза на ту руку и он се трже као онечен. —• Ханумо! поче, како најбоље могаде, — ханумо, шта ви то говорите? Бн ме познајете, а данас ме први пут видите. Бар ја вас нигде за живота нисам впдео. Од куда је и како .је то? Заиста, .ја не знам игга да мислим. — Све ћу ти казати чедо моје, поче Туркиња, и стадега изнова мерити очима, и ти се нећеш више нимало чудити овоме п1то те јутрос задеси. Него ајде са мном. да видип1 најпре моју кућу. Ја сам сама и осим једне кћери немам никога својега; не бој се дакле и не иремишљај. Етота прва башта моја је. Ајде, да видиш и моју Зулејку. Она ће те сматрати као рођенога брата, кад јој кажем ко си. Дико моја! Ти мн се тако много чудиш свему овоме што чујеш од мене, али да видиш, Зулејка се неће бат тако чудити. Причала сам ја њој толпко пута о твојим родитељима г