Отаџбина

в у л ч к

17

а сад — сад јој се приближи , уста му тако близу њених — о боже! Она вриену и прену се. Сва дрхташе од узбуђења а груди јој сз тако надимаху, да их мораде притиснути обема рукама. Беше већ свануло. Прође нешто времена док се слремн и отешља. При том покутпа, да се окане мислити на јучерањи догађај , алп узалуд. Затим оде матери и после неког времена спђе у башту, да залије цвеће. Сунце беше већ одскочило. VI Ивану беше прва брига тог .јутра , да нађе изговора за шетњу. А кад и то срећно сврши, упути се истим путем којим и јуче преко Ветернице на капиџик Ашин-агиничпне баште, лагано га отвори и стаде за тренутак , да боље разгледа, куда ће. Неки необични звуци допреше до њега. Песма и позната ал и некако необична чује се отуд из баште. Он поче да је прати пажљивије и познаде Зулејкин глас. Ноге му заклецаше. Колико беше тврдо наумпо , да иде напред, и пак оклеваше. Сав се претворио у слушање а срце му једва куца: са лица као да неко диже руком ону јутарњу свежину; сав нребледео. не уме напред. Али песма преста за тренутак и он дође себи. Но шта се ту имаш мнслити ! рече као нрекорно сам себи и пође напред. Песма се зачу опет и он разабра и речи. Заливајући цвеће иеваше Зулејка својим умиљатим гласом иознату лесковачку лепу песму: ,,Од радости момче недочуло: Већ он узе сивога сокола, И припаса сабљу димискију, И узјаха коња аџамију; Оде право драгој под падџере. ..." ОТАЏБИНА КН>. ХУПТ., св (39 -тд 2