Отаџбина

26

Г. У .1 Ч К

—- Но па макар и мало доцније, док то прође, примети Иво, вицевши чега ее тичу те речи. Зулејка нодрвене. — А хоћеш ли, рано, скоро кући? упита Ашин-агиница. 11во ее збунп и не знаде шта да каже. Смислио беше, да баш на то нитање наведе Зулејку, иа да види , како ће да изгледа, кад јо.ј каже да ће да нде из Лесковца. Он погледа V Зулејку и тако у место да њу искуша, а он се ионово сам нскуша. Зулејка то виде врло добро иа и Ашинагиница. — Па све зависи од амнџе; он је овде у гостима код зета, али опет изгледа... Иво заста. Зулејка га ногледа питајући. — Изгледа, да ћемо скоро кући: сутра прексутра. — То је бог.ме скоро, примети Ашин-агиница. — Ујки се гако ита. То .је његова воља. Зулејка се узнемнри и јасно се виђаше, да јој је врло тескобно онде у соби. Да би то сакрила, пође на нол.е. Заборави да каже ма шта за извину. — Куд ћеш Лејке? учини мати. — Сад ћу ја доћи мајка. Морам да видим нешго. Како необпчно друкчији беше тај ,глас од онога јучерањега , којп Пван онако са заносом слушаше. Оштру разлику нриметн он са свим добро , и мати виде како се узнемирила. -- Али ћеш доћи да кажеш збогом пре поласка? — Доћи ћу, извесно ћу доћи , одговори Иван оборивши очи. После неколпко тренутака већ му иоста мучно да седи више у соби и ноче се спремати за одлазак, извињујући се тиме да ће га амиџа чекатп. Ашнн-агпница га не могаде задржати. За то викну Зулејку, да дође да се олростн. Но Зулејка се не одазва н она ногледа кроз прозор у башту, да види , да ли је тамо.