Отаџбина

13 у л ч к

— Ено је код цвећа. Сад ћу је дозвати. — Нека, нека, поче Пво, тамо ћу ее опростити са њом. И тако ћу онуда проћи. Збогом, ханумо. Иво се саже први пут да пољуби Туркињу у руку, а.ти она не допусти. За тим га испрати до прве стазе у батти, па се врати у кућу. Иво пође право Зулејки. Она га је смотрила. још док је био са њеном мајком , . па се беше, једно због матере а друго и због некога свога чудног расположења, окренула на другу страну и нашла се у послу тако да се чпњаше, да и не слути о томе , да је Пван близу. — Лејке! зовну је он тихо, али се она не окрете. — Лејке! викну мало јаче. —- Ко ме виче? учини цура и окрете се лицем у пола к њему. — Ја, Лејке. — А нгго ме зовеш тако ? — За то што ми се чини, да је тако лепше. — Само за то ? -— II јпто тако волим. - Волиш а хоћеш да идеш... рече брзо дура, али јој с тпме заста реч у грлу. Учини јо.ј се као даје непгго најстрашније казала. Ноге јој се нресекоше а бп покушала, да побегне. — Е морам .Тејке. Жао мн је, али можда већ прекосутра не ћу бити више у Лесковцу. — Жао ти је? Да ти је жао , не бн за дело тако ни говорио, а камо ли то и учинио. II то говорећи са свим искрено мпшљаше, да је тако, као ш то каже. — Кад би зависило од мене, ја никад не бпх одлазио одавде, али овако.... — Овако ћеш отићи и иосле два дана заборавићеш на