Отаџбина

28

В ' У Л Ч Е

све. Неће ти никад ни на ум иасти Леековац и оно што си у њему доживео. Нећеш ни у сну енити.... Даље не могаде. Иво је гледаше срећан и усхићен, како се збуни и како једва уздржава сузе, да јој се не оклизну низ трепавице на румене образе. — Не Лејке! То неће никад, нити може то бити. На против, свака моја мисао тицаће се само тебе и ако не овако лицем а ја ћу извесно душом бити код тебе. То је сушта и непобитна пстина, да тп се могу заклети свим на сеету, да је тако. Таквих речи Зулејка још не беше чула у животу. Дрктећи п једва стојећи на ногама слушаше она младића, који јој тако збораше. — II прва прилика, која се да, илн чим будем свој господар, ето ме у Лесковац, да потражим.... — Доћи ћеш опет амо? — учинп Зулејка, не могавши сачекати да дорече. — Што је могуће пре, настави Иво. Чим добијем службу за коју сам се молио, чим припашем сабљу као официр српскога краља; али Лејке, ја ћу доћи амо само тако, ако ћу и тебе овде застати. Слушај, Лејке, ја већ видим, да, радио ма шта и противио се сам себи ма како — што ми хвала богу ни на ум не иаза да чиним — ја живети не могу без тебе. Ако ти ниси већ видела да је то истина, онда ти је ето сад износим. II ако ма и један делић од тога нађем код тебе, онда од мене неће бити срећнијега човека. II за тај најмањи део поклонићу ти цели живот свој и све своје биће. Можеш ли ми поклонити толико од твога срца ? кажи, те ме усрећи или.... порази.... — Само толико? промуца Зулејка после малог ћугања. — Више? Све?! кликну Иво. Зулејка ништа не рече, али јој Иво прочита све с лица. Он је гледаше неко време наслађавајући се њеном забуном. За тим рече: