Отаџбина

II У Л Ч Е

35

очајању. У другим прилнкама за њу не би било радоснијега гласа од тога, да чује, да Иво хоће да запроси Зулејку а овако не имаде кад ни да мисли озбиљно о томе. Беше јој прва брига , да се опрости ове најближе наиасти ; али то трајаше скоро до мрака н она не могаде нигата учпнити да се помогие. Кад Иво стиже у вече кући с амиџом, виде на своје највеће запрепашћење, да је све спремно, да се сутра зором полази на пут за Ниш. Старац тако наредио .још јутрос; ње1'ове ствари заједно с Ивановим беху већ сложене и спремне. Ивану се смрче иред очима и тек сад поче да се каје, што је јутрос тако лако пристао да иде у шетњу, те није остао код куће. Од гаетње јс могао да се изговори , али сад од поласка није нн мислити. Дође му, да оде старцу, да му •еве исповеди п да тако сутра оде с његовом дозволом Агапнагнници, те да сврши с њом гато је имао. Алп одмах увпде, да би то био веома опасан посао, јер је ујак врло строг па и ирек човек, нарочпто за таке ствари. Заљубнти се значп за њега померити памећу, а заљубити се још у Туркињу но, то би требало старцу да чује, иа да видпга бруке. Могао би му начинити људски посла и код родитеља, те би се могло јога и све нокварити , гато је тако лепо удесио. Не нмаде дакле куд, него да пригне плећа пред судбином и да иохита да° у Београду дође што пре до службе н онда да чЈвргап тамо све, н "да пође гато може пре у Лесковац по заручницу. За вечером и после сву ноћ само тпме разбпјаше главу, како ће најбрже доћи до краја. Из Београда ће иисатн и извнннти се, а уједно и запросити Зулејку у матере. Чим добије одговор и за тим од родитеља дозво.ту, похитаће у Јесковац. С тим мислима и плановима најпосле н задрема и трену; али то беше већ пред зору н њега на скоро пробудигае да се спрема за пут. Беше му у дубинн душе жао на старца, али не рече ИИ речи. Старац гледагае чудећи се како је послугаан па му <>и по мало и мило што је такав. з*