Отаџбина

536

С Е Љ А Н К А

— Е, баш је тај рад!... Ви'ш ти њега како се он то завук'о!... Мора да је био на дну еандука!... — Ваш си ти јетрвице!... — Шта сам ја ? — Није те стид, макар, пред голубицом!.... рече Анђелија прекорно. — Бога ми баш!... Само некако и голубица тражи голуба!... Миленија скочи па увати Марту за уста; Отана се смејаше од свег срца.... — Нећу те више дирати, нећу бога ми! — рече Марта. — Ако ми још једанпут рекнеш то — завадићемо се — рече Миленија пуштајући је. — Нећу кад си така!... Па, најпосле, признала си и сама пред јетрвицом. Шта се сад, бајаги, стидиш ? — Опет ти?... — А знам да ћеш јој све и сама причати.... Немој, немој устајати — нећу више! Оћу да приповедам. — Е, дела ! — Оћете ли страшно или смепшо? — упита Марта. — Смешно! — викнуше све три. — Добро. Седи јетрвице ! Анђелија седе. — Био, тако, један човек, па им'о једног сина коме је било име Милан Не бој се, не бој се!.... па тај Милан заволео једну девојчицу, којој је било име Миленија ... Миленија скочи. — Е нећу ни да причам више ! — рече Марта. — Бол>е немој: — побићемо се! — рече Мпленија. — Чујеш дилберче! — рече Марта — немој бити луда! Видиш нас три знамо све, а оћеш да кријеш од јетрвице. Немој, јадна, тако! Не знаш ти да те може јетрвица заклонмти неки пут — те још како!... Нас четири треба да смо једно : што једна зна — све да знају !..,. — Тако треба'! — рече Стана. — Помисли, болан, да бих ја страдала једанпут да није било моје снаје ГЈетре. Отишла ја Синђића кући на прело. Нико ме није видео кад сам отишла само Петра. Кад, на ђавола. мене наја потражи ноћу.... Сутра даа сва "се накострешила — да ме сатре!.... »Где си ти била?« — пита ме она. — »Спавала са мном у вајату« рече Петра к'о да је бог научи. — „Е кад је тако — онда је друга ствар; а ја мислила да је била код Синђића са Савом!« — „Није,