Отаџбина

С Е Љ А Н К А

537

ва.-1а, нано, сву ноК је са мном спавала!«.... А да не би Петре па — зло.... — Тако је! — рече Отана. — Па не треба, дилберче, да се љутиш на ме. — Не љутим се ја — него ме је стид! — рече МилениЈа. — Чуда боже!.... Стид!.... А зар она гшје никад са момком стојала ? Миленија погледа у Анђе.шју. Ова ману главом у знак одобравања.... Лепа девојчица беше Миленија. Протегљаста, црних очију н косице, румених обрашчића, још млечних усана иза којих провириваху ситни бели зуби. — Е, па кад је тако, — онда шта да кријем — ја стојим с Миланом! — Право ми реци, кадивице, гато ћу те питати — рече Стана — Оћу, вала! — Је л' те пољубио који пут ? Миленија обори очи и порумени к'о руменика. — А ? — Што је вајде крити?... јесте! — рече Миленија. — А где ? — У оба ока и оба образа. — А кад ? — Летос на моби код нас. Играсмо, играсмо, а он ти мене повуче за руку. »Шта ћеш?« — питам га ја. — »Оди — вели да ти кажем нешто 4 .... па ме повуче у присенак за твој ва.јат и пољуби.... — А јеси ти њега ? — упита Марта. — Нпсам. — Вараш ? — Очију ми нисам ! — Добро, добро — не мораш се клети!... А право ми кажи, волеш лп га? — Хм, хм !... — Баш много ? — Све о њему мислим !... Неку сам га ноћ и саснила... — И бићеш његова!... Не бери ти бригу док је твојих снаја! Ми ћемо то све лепо удесити — па кад погледаш — а оно ти за Миланом !... Миленија се замисли.... — Ајде да певамо! — рече Марта. — Ајде вала!