Отаџбина

С Е Љ А Н К А

539

— Дај-де овамо... Ала је ово лепа шара. Отана застаде са вретеном па се наже да види; и Миленија такође. — Ваш ћу те молити, снашице, да и мени ту шару даш да препочнем — рече Миленија. — Даћу голубице — А оћеш лн умети? — упита је Марта. — Па показаће ми она. — Оћу голубице. — Ала у те^е, јетрвице, има лепих радова, право ми кажи је си ли ти оно сама радила? — упита је Марта. — Јесам — одговори Анђелија. — А ко те је научио ? — Снаје. Јеси .1 ти клечала и онај ћилим? — уппта Стана. — Јесам. — II ја ћу почети. Даћеш ми да препочнем. — Даћу. — Имаш, вала, и појасева лепих. Не знам од куд ти оваки ! — Па, кажем ти, да сам све од снаја добила почетке. — Тамо, код вас, лепше раде него код нас — рече Марта. Анђелија поче хвалити своје место рођења. Не може а да не похвали Ику и Станију како су добре радинице. — Нисам ја ништа! Да ти видиш само 11кин рад, јетрвице! Ама к'о молован!.... Нећеш тп у ње наћи кончића да није на свом месту!.... — Па, велиш, још је девојка? — Моја другарица. — Како би било да ја говорим мојим па да њу испросе за Перу ? — рече Стана. — Ког Перу? — упита Анђелија. — Мог брата.... Била би ти бар б.шзу. — Молим те говори! — викну Анђелија... Очију ми мојих, нећете се преварити ! Ето и јетрвица Марта зна је — знаш она крупна што је била самном у вајату. — То ли је она? — упита Марта. — Ја! — Па, бога мн, добра прилика; не би се покајали. — рече Марта. — Каки покајали !.... Оно је женско. Што очима види — то рукама створи!.... Ала би то било лепо: ја и Ика у једном селу ! Право да вам кажем: кад би мп била она овде — не бих ни помпслила на свој »сент ,с( ....