Отаџбина

540

0 Е Љ А Н К А

— Кад је ти тако хвалнш — говорићу им — рече Стана. — Кажи им слободно нека је иросе — неће се кајати. — А како ли је њен отац са стањем, јер мој отац тражи и добру девојку и добра прнјатеља. — Ко, зар чича Благоје Вукашиновић ?.... То је један по један! — А каке је она нарави? Знаш, и то се мора знати. — Ама зар Ика!... Та ти не зна шта је то: наљутити се Она п јетрвица Марта к'о да су сестре!.... Помисли ти болан, дирамо ја и Отаја њу — а она се само смеје , па нам тек по коју пришије — а ми да се поизврћемо од смеја! — Е, кад је ти тако хвалиш — мора да је добра! — рече Стана. — Ама к'о добар дан ! — Добро. Сутра ће и онако долазити моја мати овамо — па ћу јој казати. — Кажи јој слободно : нека не траже на другом месту. Могу проћи свет — али онаке не могу наћи! — А је ли здрава ; да нема какве валинке на њој ? — Ама кажем ти : к'о тресак!... Ето и јетрвица Марта зна.... — Здрава је! — вели Марта. — Е онда ће је тата испроситп — не може валити ! — Дај боже! — рече Анђелија. Разговор пређе на друге ствари. Миленија је само подстицала ватру, а Марта је загонетала и причала разне нриче страшне и смешне.... Миленија се са свим ућутала. — Што си се ти ућутала дилберко? — А... ништа. — Како ншпта? — Ништа, не говори ми се! — рече Миленија. — А ти певај! — Не иева ми се! — Како то : ти тако млада, па да ти се не нева?... Ја, кад сам била девојка, ја сам певала куд год одим. — Ја не могу! — Да не смета Милан? — Јест, ои смета! — рече Миленија. -- Марта поче враголасто певушити: »Милан иде странчицом, „Миленија стазицом. »Бацали се јаглуком, »И зеленом јабуком.