Отаџбина

Д О В Р О В О Љ А Ц

551

Јатаган је држ'о испред црне главе, Гледао је Луку, па се осмејкпв*о, А кад се насмешн зуби му се јаве, Као да је на гњев Луку изазиво. Ал кад Лука ножем и десницом ману Посрну Араиин, јунак на мегдану. 32. Но да видиш чуда, када Арап викну, Па по турски нешто опсова и рикну, И ножем полети на младога Луку •У свакога срце стаде ,јаче бити; Нехотно је многи прин'о пушцн руку, Жалили су Луку није требе крити. Па и самн Турци и низами редом, Гледали су Луку жалосним ногледом. 33. Али када А.рап свој јатаган диже, Лукин га јатаган по сред главе стиже, Паде Арап црни, само нешто викну, А закопа ногом и окрете. главу. Па онда још тешко и потмуло рикну, II стаде да чупа око себе траву Ал се брзо смири и мицати преста, И његове претње и јунаштва неста. 34. Поврати се Лука уз веселу клику, Сваком Србу беше клицање на дику; А убојна пушка опет циктат' стаде, И куршуми опет полетати сташе, И тек када вече на земљицу паде, Убојне се пушке мало утпшаше; А кад и ноћ црна криоца рашири, Бој преста, и сзе се утиша, умири. 35. Тад весеље наста у српскоме стану, Што је нао Арап на бојном мегдану. Вукале је Луку јунаком назив'о Хваљаше га много, што Арапа згуби, А Ива је сретан у радости плив'о, Па весело Луку у чело пољуби, Али, крај све сре1>е, п црна је туга, Морила све редом због рањена друга. ЗР. Симина је рана врло тегпка била А н крв се многа бејаше излпла, Тишташе га боли, тешко је и дис'о, Ал је опет мушки своје муке крио: Нит је зубм'а шкрип'о, нити је уздис'о Миран је и сношл.пв као јунак био. А Вукало стари превијаше рану, Добијену часно на бојном мегдану.